Odabrani radovi > Zapis o Ludvigu

Zapis o Ludvigu

Ludvig nije roman u kojem treba tražiti jednog pisca, već je to opis stanja duha. Pitanje, dakle, nije «Ko je Ludvig?»; pravo pitanje glasi: «Zašto smo takvi?» Ludvig je bilo ko, Ludvig je svako, i svako od pisaca ima svog Ludviga ili je nečiji Ludvig. U stvari, najbliža istini je tvrdnja da svako od pisaca nosi u sebi svog Ludviga. Da, Ludvig to sam ja! Ludvig je grad Beograd, odnosno, svaki veliki grad, gde god da se nalazi. U središtu svakog velikog grada nalazi se meko testo provincijalnosti, mlečnobela masa koja za tren oka može da se uveća do neslućenih razmera. Tada guta sve pred sobom i sve izjednačava, nema razlike, nema individualnosti, ostaje jedino duh palanke, duh zajedljivosti i poraza.

Znam, naravno, da gornje objašnjenje neće zadovoljiti mnoge čitaoce. Za njih, Ludvig je doista Ludvig tek kada dobije ime i prezime. Sve ostalo, kažu oni, najobičnija je mistifikacija. Ludvig ne bi bio Ludvig, kažu oni, da nije pravi Ludvig. Presreću me na ulici, telefoniraju, šalju elektronske poruke, ponavljaju svoje pitanje kao kakvu mantru ili, još bolje, kao bajalicu koja treba da me hipnotiše i učini da odgovaram mimo svoje volje, bez odbrane.

Moj odgovor ipak ostaje isti. Ludvig je napisan, pre svega, kao odavanje počasti Tomasu Bernhardu, velikom majstoru proze, sarkazma i crnog humora. On je, naravno, kritikovao Beč, i prema njegovoj slici Beča uobličena je moja slika Beograda. Slika je nesumnjivo preuveličana, jer jedino tako se vidi ono što se želi pokazati: preteruje se jer se inače ne bi ništa primetilo. Stoga Beograd prikazan u Ludvigu nije odraz stvarnog Beograda, već onog Beograda koji, sasvim izopačen, postoji u svesti pripovedača, a pripovedač, to se bar zna, nisam ja. To "ja" je neko drugi.

Ali, ako je sve tako, upitaće neko, ako ništa nije onako kako u prvi mah izgleda da jeste, gde je onda stvarni pisac, gde je stvarno delo? Odnosno, ako ništa nije onako kako je prikazano, zašto uopšte tome verovati (ili ne verovati, svejedno)?

Na to pitanje svako mora da odgovori za sebe. Neko veruje da postoji koprena koja skriva svet; drugi veruju da je nema; treći su skloni tvrdnji da je koprena nekada postojala, da je onda delimično uništena, pa sada svet i mi u njemu ponekad delujemo jasno, ponekad ne; četvrti ne znaju šta da misle o svemu tome; peti ne misle ni o čemu; šesti se unapred slažu samo da bismo ih ostavili na miru; itd. Eto, ni poetički tekstovi nisu ono što su nekada bili. Nekada se, naime, u takvim tekstovima doista pisalo o autorovoj poetici a ne o tamo nekim koprenama. Pisalo se da bi se rastumačilo a ne da bi se sve gurnulo u još dublji mrak. Pisalo se zato što se verovalo u moć stvaralačke reči a ne zbog toga što se veruje u tišinu. (A i cela ta priča o tišini, i ona je sumnjiva, pogotovo posle dvadesetak objavljenih knjiga. Ovako ispada da se najviše razmeće tišinom onaj koji je najmanje koristi.)

Tako nekako izgleda sporenje sa Ludvigom koji čuči u onome koji marljivo, kao da se ništa ne događa, ispisuje ove redove. Nikada se, najverovatnije, neće doznati ko je on, zašto to radi, otkud Ludvig u njemu i otkud on u Ludvigu. On to zna manje od svih; on, zapravo, najmanje zna i često razmišlja o sebi kao o posudi koju neki glas ili glasovi neprekidno pune rečima, tako da on nema drugog izbora osim da marljivo zapisuje te reči, tačno onako kako su se ulile u njega, nadajući se da će jednom dospeti do kraja reči i onda, možda, otkriti odakle dolazi taj glas. On bi voleo, zašto bi to krio, da je izvor glasa neka lepa, tajnstvena mlada žena, ali sluti da neće biti tako i da glas počinje sam od sebe, da praznina zbori u praznini, iako niko, pa ni ona, ne zna čemu sve to, kakva je korist od reči, vrede li rečenice, znače li nešto tačke i uskličnici?

Sve to deluje beskrajno udaljeno od «Ludviga», pogotovo ako se prisetimo pištolja pri kraju knjige. Nije li on, od svih likova, ponajviše Ludvig? Ne zna se, doduše, kako Ludvig izgleda, ali hladna nezainteresovanost pištolja nameće se kao glavna odrednica. Uzalud govorim da Ludvig ne ubija, niko me više ne sluša, čak se i onaj koji ovo piše povukao u svoju ljušturu, ogrnuo koprenom sa početka teksta, umočio pero u mastilo i spremio se da nastavi dalje ili da počne iz početka, kako već glas bude odlučio ili onaj ko o svemu odlučuje, uključujući i onoga koji ovo čita i kaže: Zar je to kraj?

Da, kažem, jeste. To je kraj.