Strend i ja

Od trenutka kada sam prvi put pročitao nekoliko njegovih pesama - ako se ne varam, to su bile pesme u Pol Kerolovoj antologiji Mladi američki pesnici – Strenda sam smatrao „mojim pesnikom“. Preveo sam posle toga, zajedno sa Zoranom Vragolovom, znatan broj njegovih pesama koje smo objavili u raznim književnim glasilima. A onda je jedne godine Mark Strend došao u Beograd. Ne sećam se da li je došao na Oktobarske susrete pisaca ili nekim drugim povodom, ali to je bila napokon prilika da se upoznamo.

Našli smo se u hotelu „Park“. Ja sam doneo desetak časopisa sa prevodima njegovih pesama. Strend jednostavno nije mogao da poveruje da je toliko njegovih pesama već prevedeno na naš jezik. Sedeli smo u hotelskom restoranu, Strend je odmahivao glavom u neverici, a Petar Katanić je sve to fotografisao. Kasnije tog istog dana odveli smo ga na zabavu u stanu Zorana Vragolova. Godinama smo posle toga bili u kontaktu, a on je još tri-četiri puta dolazio u Beograd. Pisao mi je lepa, zanimljiva i duhovita pisma, i voleo je da šalje razglednice koje je pretvarao u originalne male kolaže. Jednom smo se sreli u Njujorku i on me je tada vodio u razne knjižare ali i u jednu prodavnicu kaubojskih čizama. Bilo je to 1986. godine, u vreme održavanja kongresa Međunarodnog Pena u Njujorku. Da li je to bio poslednji put kada sam video Strenda? Da. Ili, možda, ipak ne?