Male priče
Slika
Pored prozora u trpezariji planinarskog doma visi slika sa prizorom koji se vidi kroz prozor: smaragdno jezero u kojem se ogledaju okolne planine. Slika je trideset sedam godina visila na istom mestu, a onda je nestala i niko nije mogao da je nađe. Dve godine kasnije, nepromenjena, slika se pojavila na istom mestu na kojem se uvek nalazila. Nikakvi tragovi i otisci nisu na njoj otkriveni, ali zato u planinarskom domu gotovo nikada nema slobodnih ležajeva. Svi dolaze s nadom da će slika ponovo nestati upravo kada oni budu tamo.
Ritam kalipsa
Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujući dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajući kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala, ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo.
Mašina
Moja prijateljica ne veruje u mašine. Kad god ode kod nekoga u posetu, ona prvo obiđe stan i broji mašine. Uvek se najduže zadrži u kuhinji. Razne seckalice, mikseri, toster, aparat za kafu, električni otvarač za konzerve, mašina za mlevenje mesa – sve to ona pažljivo beleži. Tamo gde ima previše mašina više se nikada ne vraća. Pitanje je dana, smatra moja prijateljica, kada će mašine zavladati svetom. Naša jedina šansa, tvrdi ona, jeste da se vratimo običnim stvarima: avanu i oklagiji, varjačama i noževima, spužvama i praherima. Noću, dok svi spavaju, ona leži budna i osluškuje. Povremeno ustaje da proveri mašinu za pranje veša, da se uveri da nije krenula prema izlazu. Primirena, vraća se u krevet, ali kada napokon zaspi, sanja nebo kao ogromnu mašinu za proizvodnju oblaka.
Pravo jačeg
Dečak silazi u dvorište sa parčetom hleba u rukama. Hleb je namazan džemom od šumskih jagoda i dečak se već unapred raduje njegovom ukusu. U dvorištu mu, međutim, prilazi dečak sa trećeg sprata, stariji i jači od njega, i bez reči mu uzima parče hleba iz ruke. Zagrize ga, namršti se i pljune. Fuj, jagode! kaže i baci hleb na zemlju, u prašinu.
Priča o roditeljima
Pisac danima pokušava da napiše priču koju želi da posveti svojim roditeljima, tačnije rečeno: senima svojih roditelja, jer oni su odavno umrli, ali nešto ga ometa, ne dozvoljava mu da počne, a kada ipak nazre prvu rečenicu, ona se raspadne pre nego što stigne do polovine. Pomišlja da su za sve krivi vrapci i golubovi koji se tiskaju na ogradi terase, ustaje i tera ih, sasvim uzaludno, jer oni se vraćaju čim im okrene leđa. Nema mu druge, zaključuje pisac, nego da napravi strašilo. Odlazi u sobu i vraća se sa starim očevim šeširom, majčinom šarenom haljinom i cipelama sa visokom štiklom. Dok ih nekako kači na metlu, učini mu se da čuje majčin glas – Ovo je priča, sine, kaže glas – ali kada se pisac osvrne, ugleda samo svoju senku na zidu.
Predstava
U toj predstavi jedan glumac se sve vreme nalazi na sceni, ali sedi bez pokreta, nem, sagnute glave i sa licem u dlanovima. Niko od ostalih glumaca mu se ne obraća, niko ga ni na koji način ne pominje, niko mu ne prilazi. Međutim, kada preostane još samo pet minuta do kraja predstave, on naglo skače, počinje da urla i da se zaleće na iznenađene gledaoce. Gledaoci vrište, neki ustaju, neki beže iz sale, a ima i onih koji se svađaju sa glumcem i upućuju mu najgore psovke. Ako se to desi, glumac počinje da plače, ne prestaje, pa čak i kada se spusti zavesa, njegov plač dopire iz dubine pozorišta i traje sve dok gledalište ne ostane potpuno prazno.
Maramice
Nikada me nisi volela, kaže sin ostareloj majci, uvek si imala lepe reči za moju sestru i mlađeg brata, ali ne i za mene, kao da ja nisam postojao, kao da sam bio manje vredan od njih, kao da si želela da me zaboraviš. Majka ne odgovara. I zašto sada ćutiš, pita sin, zašto nešto ne kažeš, zašto me ne razuveriš? Majka ćuti. Ili je, možda, nastavlja sin, sve doista onako kako ja kažem? Majka vadi maramicu, briše uglove očiju. A ne, kaže sin, te krokodilske suze čuvaj za nekog drugog. On otima majci maramicu, baca je na pod i gazi nogama. Majka iz rukava izvlači drugu maramicu i ponovo briše uglove očiju. Sin ščepa maramicu, ali ona mu se izmigolji iz ruke i pobegne ispod fotelje. Sin se čudi, odmahuje glavom. To nije moguće, kaže. Jeste, kaže majka, naravno da jeste. I vadi treću maramicu koja joj se mazi oko prstiju kao mali beli pas.
Volga
Gradimir zažmuri i spusti prst na mapu. Saginjemo se i gledamo. Volga, kaže Zlata. Gradimir pita: Volga, jesi li sigurna? Naravno, odgovara Zlata, Volga, pitaj koga god hoćeš. Volga, uzvikuje Mihajlo; Volga, dodaje, Mila; Volga, Volga, Volga, dopire sa svih strana. Gradimir otvara oči, podiže prst i oprezno zaviruje ispod njega. Stvarno Volga, kaže, i šta sad?
Čulo mirisa
Vazduh je danas pun ushita, zadovoljno izjavljuje medicinska sestra dok namešta starčev krevet. Meni miriše na upozorenje, odgovara starac i pokušava da joj uvuče ruku između butina. Medicinska sestra ga pljesne po ruci i kaže da mu je čulo mirisa sasvim u redu. Ljudi vaših godina, kaže ona, ne samo da nemaju čulo mirisa, nego mnogi uopšte nemaju nos. Starac istog trena opipava svoj nos. Moj je na mestu, kaže starac. Vi ste pravi nevaljalac, uzvraća medicinska sestra, nasmeši se i ode. Sam u sobi, starac još dugo njuši svoje prste.
Prepoznavanje
Kada ne odemo u školu, sedimo u parku. Dovukli smo jednu klupu između grmlja i borova tako da nas niko ne vidi dok hoda glavnom alejom. Pušimo, ponekad pijemo, ponekad gutamo neke tablete, jedemo kikiriki i sisamo tvrde bombone. U podne svi postajemo nervozni i nemirni, neki već tada idu kući, iako je najlepši deo onda kada se časovi završe i svi učenici izađu napolje. Mi stojimo po strani, ne pomeramo se, nikome ne prilazimo. Ako smo nekome potrebni, oni će prići nama. Onda se pojavljuju nastavnici i žamor prestaje. Nastavnici prolaze pored nas bez reči, prave se da nas ne vide. To je u redu, kažemo, i bolje je da nas ne vide, jer kada nas budu ugledali, biće kasno.
Kauboj
Kauboj je toliko debeo da konj odbija da ga nosi. Pase travu, maše repom i trgne se kada ga kauboj podbode mamuzama, ali se ipak ne pokreće. S neskrivenom setom priseća se vremena kada su kauboji bili visoki i vitki, tako da ih nije ni osećao u sedlu. A kako su tek galopirali! Jurili su, uveren je konj, brže od metka. Zatvara oči i misli na Indijance, na kola sa arnjevima, na devojke koje su brzo postajale žene. Za to vreme, kauboj ne misli ni na šta. Povremeno podbode konja ili ga podstiče probranim rečima, ali onda mu to dosadi i samo ćutke posmatra zalazak sunca koji mu nikada nije bio dalji.
