Razgovori > Knjiga je izvor utehe

Knjiga je izvor utehe

Pored toga što gotovo svake godine imate novu knjigu koju promovišete, kakva je to fantastična, neodoljiva sila koja vas sa drugog kraja sveta privuče Beogradu, baš u vreme Beogradskog sajma knjiga?

Upravo je knjiga ta neodoljiva sila koja me privlači. Pritom ne mislim samo na svoju knjigu, već na sve one knjige koje će tokom sajamskih dana biti izložene na štandovima naših i inostranih izdavača. Kada živite daleko, udaljeni od svakodnevnih ritmova i zbivanja u književnosti kojoj pripadate, onda Sajam knjiga predstavlja idealno mesto za nadoknađivanje cele jedne godine života. Osim toga, tu su i susreti sa čitaocima koji su uvek dragoceni, čak i za postmodernog pisca poput mene (koji često izjavljuje da ne piše za čitaoce već za neku imaginarnu, borhesovsku Vavilonsku biblioteku). I postoji još nešto: onaj teško opisiv ushit kada vidim hiljade i hiljade ljudi koji, uprkos ekonomskim nedaćama i političkim nesigurnostima, hrle prema knjigama, uvereni da se u njima nalaze najbolja tumačenja naših osećanja i predstave sveta u kojem živimo.

Ove godine, za srpsku čitalačku publiku, imate novu zbirku priča Senke (izdanje Stubova kulutre). Prošlog oktobra, u vezi romana Pijavice, rekli ste da se tematski i geografski vraćate Beogradu, ali da to, nažalost, neće obradovati Beograđane, jer o njima ne govorite pohvalno. U kakvim se istorijskim i problemskim okvirima kreće vaša nova zbirka i kakav prijem očekujete ovoga puta?

Za razliku od romana, u kojima se stalno borim sa istorijom, u mojim pričama uglavnom nema istorije. One najčešće govore o prelomnim trenucima u životu usamljenih pojedinaca ili o nerazumevanje između supružnika. Taj krah ponekad je posledica dolaska u drugu zemlju, a ponekad se dešava kao neumitan ishod sve većeg udaljavanja između ljudi. Međutim, najčešće do toga dolazi zbog jezičkog nerazumevanja, odnosno, zbog nesklada u tome kako shvatamo jezik i njegova značenja. Bez obzira na to da li je u pitanju ljubav, iseljenje, samoća ili usud jezika, kao pripovedača uvek me zanima onaj trenutak posle kojeg više nema povratka, kada od života preostaju samo senke.

Ono što će posebno obradovati vaše čitaoce je, ako se ne varam, vaša prva knjiga za decu. šta vas je nagnalo da svojim stvaralaštvom obuhvatite i najmlađe čitaoce ili čak one koji još ne znaju da čitaju?

Roman »Marke« namenjen je ipak malo starijim mladim čitaocima, tj. tinejdžerskom uzrastu, ali ko zna, možda ću se odlučiti i da nešto napišem za najmlađe čitaoce. (Godinama se dogovaram sa još jednim »kanadskim Zemuncem«, Duškom Petričićem, da ćemo zajedno raditi na jednoj slikovnici; možda je sada došao trenutak da taj dogovor ostvarimo.) A ovaj roman sam napisao zato što sam hteo da se posvetim naizgled jednostavnoj, neobavezujućoj priči u kojoj se mešaju razni žanrovi. Želeo sam, u stvari, da napišem priču kakvu sam nekada, kao dečak, voleo da čitam, i stoga je ona, iako se dešava u današnje vreme, pomalo izvan tog vremena. Nadam se da će naći put do mlađih čItalaca koji, uveren sam, uprkos današnjoj dominaciji kompjutera, i dalje u knjigama traže put do boljih svetova.

Vaše knjige su čitane na mađarskom, francuskom, engleskom, poljskom, nemačkom, španskom, italijanskom, grčkom jeziku... Vaš pretposlednji roman Pijavice, koji se na srpskom pojavio 2005. godine, već se prevodi na nemački i francuski jezik. Imate li povratnu informaciju o načinu poimanja vašeg dela u svim tim, veoma različitim sredinama i kulturama?

Izgleda da priče o izgnanstvu i gubljenju zemlje svugde imaju čitaoce, čak i u sredinama koje nemaju takva iskustva u svojim tradicijama. Nikada, međutim, ne možete u potpunosti da predvidite kako će se neka knjiga negde čitati. »Snežni čovek« je, na primer, dobio izuzetne kritike u Francuskoj, a u Kanadi je prošao gotovo neprimećeno. »Gec i Majer« su u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i SAD izazvale interesovanje za jedan segment holokausta koji nije ranije dovoljno obrađen u književnosti, ali ne i u Holandiji. »Mamac« je, verovatno kao priča o majci, svugde podjednako dobro primljenen. Ukratko, zadovoljan sam prijemom mojih knjiga kod kritike, ali bi moje inostrane izdavače više radovalo da se bolje prodaju.

O uspehu koje vaše delo ima i kod čitalaca i kod kritike, svedoče i nagrade koje dobijate ovde, ali i u inostranstvu (hronološki poslednja, maj 2006., Most Berlin, jedna od najznačajnijih nemačkih književnih nagrada). Izgleda da bez obzira na podneblje, čitaoci imaju slične potrebe, probleme, stremljenja. Kakav je, prema vašem mišljenju, taj savremeni čovek?

Bez obzira gde ljudi žive, svi smo suočeni sa istim problemima opstanka. Osnovna osećanja – ljubav, tuga, radost – ista su u celom svetu. U sve bržem životu, koji je, nažalost, i sve nesigurniji, čoveku je potrebna neka mera nade i utehe koju najpre nalazi u umetnosti. Knjiga, ma koliko staromodna spram raznih elektronskih naprava, i dalje je najpouzdaniji izvor utehe, te stoga uspešno odoleva svim napadima. Živimo u vremenu koje će možda jednom biti upamćeno kao vreme pre velikih odluka – mislim na sve veću opasnost od svetskog sukoba na religijskoj osnovi – i zabrinutost za budućnost sveta je dominantna odlika savremenog čoveka. Nisam siguran kakvu ulogu u svemu tome treba da odigra umetnost, ali znam da umetnici ne smeju da dozvole da umetnost bude iskorišćena u propagandne svrhe, kao što je rađeno u prošlom veku.

I sami se bavite prevođenjem. Jezik je, inače, veoma važno polje vašeg rada. Kakva je misija prevodilaca u savremenom svetu, u kojem globalizacija, pojednostavljivanje, univerzalnost simbola, brendova, čine da potpuno različite sredine dobijaju iste poruke?

Misija prevodilaca je uvek ista: oni su graditelji mostova, a mostovi, kao što je dobro poznato, omogućavaju približavanje i sjedinjavanje između ljudi. U pojednostavljenom smislu, globalizacija dovodi do izjednačavanja raznih simbola i poruka, ali upravo u tom segmentu zadatak prevodilaca je posebno važan. Globalizacija ne mora nužno da označava pojednostavljivanje, posebno na nivou jezika, i upravo je na prevodiocima da insistiraju na jezičkim razlikama i specifičnostima. Uostalom, globalizacija ne predstavlja mešanje kultura tako da se dobije jedna univezalna kultura, već podstiče tržišni pristup kulturi, tako da glavna kultura postaje ona koja dominira tržištem. Prevodioci u takvoj siuaciji imaju poseban zadatak – moraju neprekidno da tragaju za delima koja u što većoj meri odražavaju suštinu individualnih, različitih kultura, i da ih zatim prevode na razne jezike. Različitost je najbolja odbrana od globalnog pojednostavljivanja i dominacije jedne kulture, i zato su nam prevodioci potrebniji danas više nego ikada ranije.

Nerazrešena pitanja prošlosti, identiteta, tolerancije, muče veći deo planete, ali, sudeći po književnom opusu, i vas. Antisemitizam, koji s vremena na vreme oživljava, ne samo u Srbiji, poražavajući je deo današnjice. Verujete li u mogućnost da jednom bude prevaziđen i šta su preduslovi za tako nešto?

Antisemitizam je samo jedan od oblika netrpeljivosti i predrasuda među ljudima, što znači da jedino može da se prevaziđe ukoliko se u potpunosti iskorene sve predrasude. Bojim se da tako nešto jednostavno nije moguće, jer je sklonost predrasudama nešto što je – voleli mi to ili ne – deo svakog od nas, jedna od datosti naše psihe. Mnogi ljudi misle da je strašno biti antisemita i mrzeti Jevreje, ali će zato otvoreno govoriti kako ne vole, recimo, Arape ili Rome ili Kineze. Za mene je to isto, jer onaj ko danas ne voli pripadnika nekog naroda već sutra može da zameni objekt svoje mržnje pripadnikom drugog naroda. Zbog toga se antisemitizam pojavljuje kao plima i oseka, ali nikada u potpunosti ne nestaje. Lepa je pomisao da mržnja i netrpeljivost jednom neće postojati, ali kada pogledate šta se danas zbiva u svetu, brzo uviđate da je ta pomisao samo jedan divan san.

Mnogo putujete po razvijenom svetu, uostalom, i živite u izuzetno uređenoj i bogatoj Kanadi. Kako vam iz te perspektive deluju nagomilani problemi u Srbiji, koji ovdašnjem čoveku deluju nerešivo?

Svaki put kada dođem u stari kraj, ne mogu da se otmem utisku da je za većinu problema dovoljno samo malo dobre volje i spremnosti za uvažavanje drugog. Nažalost, politička arena Srbije i dalje u najvećoj meri zavisi od kaprica i samoljublja pojedinih političkih lidera koji, ma šta govorili, zapravo ne misle na narod, već samo na zadovoljenje svojih interesa. Bojim se da će tako biti sve dok se bude insistiralo na tome da je istorija živa rana na tkivu Srbije, te da se ne može dalje sve dok se ta rana ne zaleci nekom imaginarnom istorijskom pravdom. Drugim rečima, umesto da se živi u sadašnjosti sa pogledom usmerenim u budućnost, u Srbiji se živi u sadašnjosti ali s pogledom unazad, u prošlost. Kada gledate unazad, onda ne možete da se krećete napred, i to je – tako mi izgleda sa daljine koju pominjete u svom pitanju – kobna tačka koja sprečava bržu integraciju Srbije u Evropu i svet.

Pojedini kanadski pesnici smatraju da nemaju književne velikane poput našeg Vaska Pope ili Ive Andrića. Kako se onda može objasniti da je narod sa takvim prvacima, umetnicima, dospeo na začelje svetske liste u, gotovo, svim kategorijama?

Odgovor je bar jednim delom isti kao moj odgovor na prethodno pitanje – onaj ko previše čačka po istoriji na kraju završava kao svojevrstan istorijski otpad za koji niko nije zainteresovan. Srbija i dalja ima svoje velikane u raznim oblastima stvaralaštva, ali pojedinci nisu ceo narod i ne mogu sami, ma koliko bili cenjeni, da promene opšti utisak. Pogrešno vođena politika doprinela je da ceo narod dugi niz godina provede u karantinu, a onda je čak došao trenutak kada je sam narod počeo da prihvata to mesto i počeo opsesivno da govori o tome kako nas svi mrze u svetu. Niko nas ne mrzi, krajnje je vreme da se to uvidi i prestane sa raznim oblicima ispoljavanja samosažaljenja. Tada će velikani – kojih ima u umetnosti, nauci, sportu – doista postati glasnici svoje zemlje, a vreme provedeno na začelju brzo će biti zaboravljeno.

Za utehu, u Srbiji se bez obzira na sve i dalje čita dobra domaća i prevedena književnost. Kakav ste vi čitalac, s obzirom na to da se književnošću profesionalno bavite i šta čitate trenutno?

Ja sam pohlepan čitalac. Uvek čitam nekoliko knjiga u isto vreme, zastrašen da ću, ukoliko ne budem čitao dovoljno brzo, nešto propustiti da pročitam. Trudim se da pratim ono što se objavljuje u našoj književnosti – i u tom pogledu dragoceni su mi dolasci na Sajam knjiga, gde mogu da steknem uvid u najnoviju književnu produkciju. Postoje pisci koje – i kao običan čitalac, ali i kao, da tako kažem, zanatlija – redovno pratim, kao što su Jan Mekjuan, David Grosman, Haruki Murakami, Pol Oster, Tomas Pinčon, Džon Banvil, Peter Handke, Žoze Saramago, Šerman Aleksis. Osim toga, uvek sam zainteresovan za otkrivanje novih imena, poput mlađih kanadskih autora Šile Heti i Tamaša Dobožija. Za mene, čitanje predstavlja preduslov za pisanje, i stoga nikada ne prestajem da čitam. Kao što ne prestajem da pišem.

Objavljeno u časopisu Book Marker, Beograd, novembra 2006