Film i java
Kada se odigrao teroristički napad na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, u gotovo svim izjavama pojavljivala se fraza “kao na filmu”. Na primer, moj poznanik Ričard je rekao da je, kada je na televizoru ugledao zgradu u plamenu, pomislio da gleda film, nešto kao “Pakleni toranj”, i da mu je dugo trebalo da prihvati da je to, u stvari, prenos stvarnog zbivanja. Morao je da ubeđuje sebe, rekao je moj poznanik, da gleda nešto što se doista događa, ali celo njegovo biće, rekao je, bunilo se i odupiralo, odbijajući da prihvati istinu. Činilo mu se, rekao je moj poznanik, da sve ćelije njegovog tela zajedno ponavljaju: To je film, to je film, to je film. Na kraju, rekao je, nije mu ostalo ništa drugo nego da silovito udari pesnicom o sto i tako, rekao je, prekine horski nastup svoga tela. Tek tada je njegovo telo prihvatilo istinu, rekao je, i on se, kao kakva krpena lutka, srozao na pod u dubokom očajanju. Ako je stvarnost doista bila stvarnost, rekao je moj poznanik, onda nikakva uteha nije bila dovoljna. Od tada on veruje da mi provodimo naše živote zamišljajući da gledamo film, jer na taj način, tvrdi moj poznanik, štitimo sebe od kobnih posledica prave stvarnosti na naša bića. Zamišljajući da smo u filmu, tvrdi on, mi zamišljamo da se sve događa nekom drugom, te tako ublažavamo udarce sudbine i ne dozvoljavamo istoriji da nas baca okolo kao ljuske od oraha. Ono što je posebno zanimljivo, dodao je, jeste činjenica da nikada ni za šta ne kažemo “Ovo je kao na televiziji”, a svako od nas je bezbroj puta rekao: “Ovo je kao na filmu.” Nekada se još moglo čuti, nastavio je moj poznanik, da neko kaže: “Ovo je kao u romanu”, ali to je sada prava retkost, on bar nije čuo tu frazu poslednjih godina, za razliku od one o filmu, koja odzvanja kao refren. Ne bi mogao da kaže, rekao je, da li je to zbog toga što ljudi manje čitaju ili, pak, zbog toga što su slike upečatljivije od reči, uostalom, dodao je, nije na njemu da odgovori na sva pitanja, premda je on ipak pokušao da rastumači zašto niko ne kaže da je nešto kao na televiziji, za razliku od fraze “Ovo je kao na filmu”, koja se svaki čas čuje, i koju je, evo, i on ponovio nekoliko puta u poslednja dva-tri minuta. To je zato, rekao je, što je televizija vradžbina, dok je film magija, i svako ko nešto zna o tim stvarima odmah će znati da magija predstavlja viši nivo, odnosno, da su vradžbine prizemne dok je magija uzvišena. Stoga nas televizor, rekao je moj poznanik, drži kao prilepljene, kao da je neko bacio čini na nas, ne dopuštajući nam da izađemo iz sobe, dok nas film nežno privija uz sebe, kao da nas, rekao je moj poznanik, uzima u naručje, i nosi nas samo onoliko koliko je potrebno da nas oplemeni ili ražalosti ili uznemiri ili preplaši, menjajući nas zauvek, tako da na kraju, zaključio je on, ne znamo više da li je život zapravo film u kojem se govori o filmu u kojem se prikazuje život, odnosno, priča o tome kako jedan od junaka veruje da je život doista film, dok drugi junak u to ne veruje, ali se ipak stalno osvrće, pomalo preplašen od pomisli da neko sedi u zamračenoj sali, posmatra njegov lik na ekranu i zatim kaže devojci koja sedi pored njega: “Gledao sam ovaj film. Idemo kući.”
